Лирски записи

(Снимио Владан Пантелић, на Дунаву, првог дана пролећа, 7523.)

Чули сте, свакако, за наследне болести.

За болести које наслеђујемо од родитеља и иних предака.

Али, будући да ми прелазимо на поље нове космичке духовности, да се са интернета уздижемо на космонет, онда морамо знати, да су и наследне болести – свеједно! – наш избор.

Све оно шта материјалистичка наука – пре свега, званична медицина –  назива наследним, јесте, у крајњем случају, наш несвесни избор.

Оно што називамо наследним болестима, то би могла да буде наша школа посвећена, наша духовна школа великих космичких мистерија.

Прихватајући, при пуној свести и свесности, оно што смо наследили од предака, ми преиначујемо и мењамо породичну карму, како у будућности тако и у прошлости, како унапред тако и уназад.

Ако су, рецимо, сви наши преци боловали од једне те исте тешке болести, ми ћемо ту тешку болест победити тако што ћемо јој кренути у сусрет, са древним галактичким знањима наших хиперборејских предака, а преко високих поља божанске свести и свесности.

Песнички речено, ми морамо да се сретнемо са узроком те болести која је, кроз многе нараштаје, косила наше претке, да поведемо свети рат против мрачних ентитета који проузрокују ту болест, да бисмо спасили и себе и своје потомке.

Спасавајући себе и своје потомке, ми, у вишим световима, васкрсавамо своје претке, који ће се поново родити кроз неке од потомака наших.

Зашто је ово битно у овом тренутку вечности?

Зато што наше наслеђе у космичкој будућности мора бити само Чиста Божанска Светлост.

Не смемо у наслеђе, својим ближим и даљим потомцима, остављати никакво ни духовно ни космичко смеће.

Тада ћемо поново бити оно што смо били – богови!

Јер Сан Створитеља и јесте – да ми живимо као богови и, да будемо богови.

 

Песникова напомена.

Морам да вам признам, да сам ове лирске записе сачинио надахнут јучерањим разговором са Владаном Пантелићем, те коментарима на нашем порталу Татјане Кришков и Мале Милице (чије презиме не знам).

Некад ми је довољна једна једина реч, од неког човека, да се из те речи, потом, у трену, роди песма или лирски запис.

Зато што та једна једина реч, коју сам чуо, има снажну космичку и божанску слику у позадини, у оностраним дубинама Космоса.

(Татјана Кришков: Стварање Света)