Лирски записи

01

Трепери на брегу јасика вита

и њишу се косе снене,

умрећу сред зрела жита

у свету од сна и опсене.

Данас се, не знам зашто, присетих ових стихова које сам испевао пре више од четврт века.

Оживео сам слике тог давнашњег тренутка.

Седео сам под усамљеном јасиком, загледан упремасе, у бескрајна банатска поља зрелога жита.

Дан је био сунчан, топао.

Са Карпата, преко Вршачког горја, до мене би, на тренутке, долепршао пријатан летњи поветарац, доносећи миомирис нане и мајчине душице.

Био сам и сетан и радостан у исти мах.

Нисам уопште размишљао о песми, нисам размишљао ни о чему.

Зурио сам некамо у даљину, ка плаветним врховима горја.

Тек, у једном трену, изненада, прошапутах ове стихове.

Дошли су однекуда, сами од себе.

Ја сам их, потом, само записао на лист хартије.

02

Јасике сам заволео још у најранијем детињству.

Остала ми је једна дивотна слика из тог доба.

Лежао сам на пропланку, окружен модрим буковим шумама, загледан у плаветни круг неба нада мном.

У том плаветном кругу неба угледао сам два орла што се пресијаваху и љескаху на руменом вечерњем сунцу.

Негде горе, у самом врху пропланка, трепериле су, сетно и умилно, три високе и витке јасике.

Њихово сетно и умилно треперење намах ме уведе у сан.

Из сна се пробудих, изненада, у мајчином наручју.

Ујутро сам сазнао од мајке, да сам заспао на пропланку, и да су ме, она и отац, једва пронашли у сумрак, на пропланку под пуним Месецом.