Стари Словен: ГОСПОДАРИЦА СМРТИ – НА УСАМЉЕНОМ БРДУ
Ти си једино сигурно у мом бедном животу.
Да, ти си једини преостали пријатељ којем могу веровати.
Сви одлазе и напуштају ме осим тебе.
Бивше, садашње, будуће љубави, нестају.
Али на крају си једино ти, ти која ме сигурно чекаш.
У празном гробу живи твој мрак.
И свако рођено дете унапред је твоје.
Све је, у ствари, већ твоје.
Не, не бојим те се.
Само зато што те је немогуће избећи? Не.
Него зато, што све има свој почетак и крај, па тако и ја.
И само овај споменик, хладан и вечан, што остаје после мене
И ова црна слова што посвећујем теби, јер
У теби је моћ, у теби је спас, не питај ме зашто, јер једноставно знам.
Да, та смрт сам ја.
Стојим на усамљеном брду,
Као на тврђави смрти,
А тебе нема ту ни твог осмеха.
Остала је само твоја лепа слика,
На хладној плочи, тамо, негде доле…
Ти си ми као магијом неком
Стављала осмех на моје лице,
Правила си ме стварним као нико.
И нема више твог погледа
Да отопи лед око мога срца.
Чувам те у мислима,
Кад затворим очи ти си ту,
Тада ти дирам косу и љубим ти усне,
Причам ти приче и причам ти и причам ти …
СРБСКИ ЖУРНАЛ 