Лирски записи

 

Као песник, као човек и, као Србин, немам право да ишта казујем у туђе име, већ само у своје и, једино у своје.

Ја не знам којему ће се царству приклонити моји саплеменици Срби, и на коју ће страну усмерити наш србски брод, али у мојим песничким визијама Србија, одувек и заувек, бива на Истоку, и у савезу са Русијом.

Улазак Србије у НАТО, доживео бих као смрт Србије и Србства, и као највеће понижење једног древног ратничког и дичног слободарског народа.

После тога све наше приче о Србству и Србији биле би излишне, јер уласком Србије у НАТО престаје свака прича о Србству и Србији; престаје србска историја, престаје србска култура, престаје србска књижевност и уметност и, престаје србска духовност.

После тога не морамо се више ни звати Србима – будући да ми као Срби нећемо после тога, заиста, ни постојати –пошто је сасвим свеједно како ћете звати један народ који је сам изабрао да не постоји, један народ који и није више народ, један народ који животари, преживљава и таљига без и једног јединог зрна части и достојанства.

Не само што знам, но и видим, шта ће се дешавати са србским народом после уласка Србије у савез са најкрволочнијом војском овога света.

Јавно ће кастрирати све србске младиће, док ће најлепше србске девојке одводити у хареме и јавне куће.

Старе и немоћне Србе, који неким чудом претекну, убијаће маљевима, онако како су то, у древности, чинила дивља (канибалска) неаријевска племена.

Још и ово да кажем.

Од свих Срба, Атлантисти (Англи и Амери) – те крволочне звери у обличју човека – највише воле мртве Србе.

Мени је један наш човек, који је као легионар ратовао у Вијетнаму, са гнушањем и гађењем причао о томе како се згражавао над злочинима које су чинили Амери.

Рекао је да они убијају и спаљују све живо пред собом, све што се миче и све што дише, да немају самилости ни према мајкама ни према деци као ни према домаћим животињама.

Иза америчке војске, додао је на крају своје исповести, остаје само пуста, спаљена и беживотна земља.