Лирски записи

 

Има једна дивна и племенита Србкиња из Ниша, чије је уметничко и заштитно име Бела Веверица.

Неки од вас, можда, не знају, да су се у Срба горштака, до скора, деци давала заштитна и магијска имена, као и у иних Хиперборејаца, као и у Белих Индијанаца, који су, такође, од хиперборејских племена.

(Бели Индијанци са Севера, са СрбИрије, нису иста раса са црвенокожим, тамнопутим Индијанцима Југа.

То су дубоко скривена сазнања о Белим Индијанцима.

Бели Индијанци су високи, стасити, паметни, мудри и племенити, горшатчких црта лица, светле пути, бистрих очију и, надасве, храбри и неустрашиви – рођени ратници.)

Најчешће су то била имена по животињама чије би особине препознали у детету, или по дрвећу, по биљкама, по природним појавама.

Њу су прозвали Белом Веверицом, јер је, као девојчица, била живахна, несташна и скакутава попут веверице, а бела зато што је то родовско прасећање на Беле Србе.

У Срба је, док су Срби још увек били расни и самосвесни Бели Срби, бивало често име за девојчице Бела, а ређе за дечаке Бели.

Белом су звали сваку девојку светле пути, светле косе, и плавих или зелених очију.

Ја сам дошла на овај свет да се жртвујем за Србски Род – пише ми Бела Веверица – и, кад неког дана не учиним нешто лепо, племенито и дивотно за свој Род, кад макар, ако ништа друго, не пошаљем неку лепу мисао своме Роду, ја се тог дана лоше осећам.

Љубав према Роду наследила сам од оца, који је, на неки свој начин, био упућен у древну србску веру, у древно србско предање, и који ми је, још као девојчици, приповедао о томе.

Бела Веверица је једна од ретких Србкиња, у овом времену, чија је љубав према Србству неизмерна и узвишена, која се, свим бићем и свом душом својом, жртвује за Србство, која и буквално, на свим пољима, ратује за спасење Србског Рода.

Беле Веверице нема на насловним страницама новина, нема је ни у другим медијима – као што нема ни иних Белих Србкиња које се несебично жртвују за Србство, које сагоревају за Србски Род – али, зато у лихварским новинама, као и у другим лихварским и атлантистичким медијима, има и превише простора за развратне и блудне србкиње (чија се имена пишу малим словом!), којима је блуд и разврат једино занимање, једина врлина, и једино позвање у овоме свету.

Из прикрајка, у позадини, у миру и тишини, а далеко од очију овог бесловесног света, Бела Веверица живи, снева и, кроз дела, остварује своју љубав према Роду и Родини.

(Она, штавише, и не жели да јој, у овим лирским записима, споменем право и пуно име, јер јој то и није битно.)