Док се ми све време у свету

бавимо важним или неважним,

значајним или безначајним стварима,

нама не остаје ни један једини тренутак

за оно што је битно и најбитније,

за оно што је сушто и најсуштије,

 за оно због чега смо рођени

 због чега смо се и појавили у свету –

а то је рад на својој души,

на оплемењивању, обогаћивању, неговању

 и проширењу своје душе,

на освешћивању и одуховљењу душе.

Због лукавства које влада овим светом,

 ми и не примећујемо,

да се у нашем бићу,

да се у нашој свести,

 услед снажних утицаја

лукавих сподобија из спољнога света,

у нама све наглавце

изокренуло и преврнуло,

тако да смо оно најбезначајније

прогласили за најбитније,

а оно најбитније за најбезначајније.

Рад на себи,

рад на чишћењу и оплемењивању своје душе

јесте почетак и свршетак

нашег боравка у свету,

а све друго, заиста,

 мора бити подређено овоме.