Драган Симовић: Љубав и боли душе
Љубав и боли душе
иду упоредо.
Што је већа љубав,
и душевне боли
све веће бивају.
Највеће љубави
прате највеће боли,
чије је исходиште – смрт.
Онај ко тражи љубав без боли,
никада неће познати
шта је истинска љубав.
По једном тајном ведском предању, љубав није од овога света; она је дар богова оним љубавницима који се заветују боговима, да ће, зарад искуства божанске љубави на Земљи, дати и свој живот.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Није тек тако одвајкада човек причао о постојању те две половине, мушке и женске које лутају световима и вековима тражећи једна другу!
Наслониш се на нечију руку, раме, главу и утихне све. Свет околине не постоји, не чује се ништа, не види се ништа. Само осећај предавања некуда у неке знано незнане дубине, у нити светло нити мрак. Линије живота као да стану, сваки удисај предаје се бићу које је твоје друго ја. Све доброте које си икада имао, имаш и које ћеш имати дајеш сретан бићу, које можда није то ни тражило и у њему будиш најлепше слике што се могу замислити, које су у ствари ти. Сва лица колико год да их имаш нестају и остављају само срца што у том трену нити куцају нити стоје. Сва оружја којима си се од некога , од неких, некада бранио, нестају. Отвара се један једини, дивни свет, што чине две спојене душе, што удишу једна другу. Трен постаје вечност.
Најлепше песме испеване су од љубави, у љубави и зарад љубави. Једино што сам се увек питала је, што у овом свету, се за љубав увек везује бол. Љубав мора бити све само не бол.
Љубав је снага животна која преображава.
А шта преображава?
Наше везаности, болне записе рањавања, глупости, незнања…
Зато Љубав боли, што је виша и дубља чисти све суптилније нивое наше душе.
Док смо у условљеном периоду развоја то је тако.
Кака пређемо у безусловљени развој, самосвесни смо и светно живимо Љубав.
Зато желећи и творећи Љубав пази на себе и узрастај, и бол не доживи као бол већ преображај, снагу за узрастање. Све остало је бајковито маштарење…
Из искуства потврђујем Песников запис.
Иван ХРАСТ