Није тек тако одвајкада човек причао о постојању те две половине, мушке и женске које лутају световима и вековима тражећи једна другу!
Наслониш се на нечију руку, раме, главу и утихне све. Свет околине не постоји, не чује се ништа, не види се ништа. Само осећај предавања некуда у неке знано незнане дубине, у нити светло нити мрак. Линије живота као да стану, сваки удисај предаје се бићу које је твоје друго ја. Све доброте које си икада имао, имаш и које ћеш имати дајеш сретан бићу, које можда није то ни тражило и у њему будиш најлепше слике што се могу замислити, које су у ствари ти. Сва лица колико год да их имаш нестају и остављају само срца што у том трену нити куцају нити стоје. Сва оружја којима си се од некога , од неких, некада бранио, нестају. Отвара се један једини, дивни свет, што чине две спојене душе, што удишу једна другу. Трен постаје вечност.
Најлепше песме испеване су од љубави, у љубави и зарад љубави. Једино што сам се увек питала је, што у овом свету, се за љубав увек везује бол. Љубав мора бити све само не бол.