Лирски записи

 

У Природи је све живо.

Не постоји мртва Природа!

Жива је биљка, живо је дрво, жив је цвет, жив је камен.

И све у Природи жели с нама да се сретне, да се дружи, да нешто каже и поручи.

Волим да разговарам с дрвећем.

И, што је дрво старије, све је лепши и мудрији разговор с њим.

Јуче сам разговарао са једним веома старим храстом, онако како се разговара са сваким духовним и мудрим бићем.

Нисам посве поуздан, али бих рекао, по осећању, да има више од пет векова.

Обим му је, при самом корену, отприлике, шест мојих растегљаја, а то је више од једанаест метара.

Пришао сам му са страхопоштовањем, с љубављу.

Кора је дебела и сува, са дубоким браздана, и с пуно ожиљака.

Мноштво је црвоточних рупа и пукотина, кроз које струје велики црвени мрави, остављајући за собом трагове најситније пиљевине.

Оне најдебље гране, у подножју крошње, већ су суве, и без иједне зелене гранчице.

Негде на средини, као и при самом овршју, има зелених грана.

Прво сам ставио дланове на кору, а потом сам још ближе пришао и, загрлио дрво.

У трену сам осетио сву силину животне енергије како се улива у мене.

Енергија је просто надолазила у валима и прожимала ме, од стопала до темена, и од темена до стопала.

Све је у мени треперило од благотворних потреса, дрхтаја, жмараца и трнаца.

Са животном енергијом, из дубине бића храста, извирала је и прасикона туга, и сета сетана помешана са радошћу живљења.

Ушао сам у видовито стање свести.

Видео сам минуле векове, људе који су, некада давно, пролазили поред овог храста или се, пак, за летњих жега, одмарали у сенци његове моћне крошње.

Слике су биле скоро живе, саздане од праисконих боја и вагри, и прожете дивотном вилинком сазвежђа и звезданих јата.

После неког времена, након бескрајних тренутака сновања и јасновиђења, поздравивши се са храстом, изишао сам, у сутон вечерњи, из древнога парка који је већ, уз појање славуја, тонуо у блажен сан.

Осврнувши се још једном, из даљине, ка храсту обавијеном лаганом плаветно-зеленом измаглицом, као да сам, кроз унутарње биће, чуо и питање: хоћемо ли срести још који пут, пре него што заувек одем са овога света?

Срешћемо се, срешћемо се, свакако; морамо се још много пута срести! – прошапутах под звезданим небом.