Лирски записи

 

Природа је издашна, несебична, благородна.

Даје нам и више него што заслужујемо.

Нисмо вредни и достојни много које-чега што добивамо од Природе.

Ми смо, канда, најсебичнија и најсаможивља врста на Земљи.

Себични смо, саможиви, пакосни, мрзовољни и безвољни.

Само молимо, само тражимо, само иштемо, само отимамо, само грабимо, а никоме и ничему ништа не дајемо.

Природа не воли себичне и саможиве.

Природа кажњава оне који само узимају и отимају од ње, а њу, Природу, не виде као Мајку.

Свака казна јесте истовремено и опомена.

Природа нас кроз кажњавање опомиње.

Жели да нас разбуди и освести.

Да нас опамети и омудри.

Да нас учини и лепшим, и бољим, и паметнијим, и племенитијим.

Да ваљамо и себи и ближњима.

Да ваљамо и Земљи, и Сунцу, и Месецу, и звездама, и свим иним бићима у Васељени.

Да узрастемо до богова, и да постанемо богови, јер смо и рођени за богове.

Природа је При Роду.

Ми смо Један Род са Природом.

Сама нам реч При Рода открива многе тајне.

 

(Велики Гај, у Србском Банату, 12. цветња 7523. године)