У једном трену буђења,

схватио сам,

и душом осетио,

 да песник вилењак

не може имати никога у свету;

 да никоме не припада

 и да никоји и ничији род није;

 да је самоме себи

 и предак и потомак;

 да је –

на почетку свих почетака –

родио самога себе кроз себе,

те да самога себе и васкрсава и спасава,

те вазда изнова рађа и препорађа,

селећи се из света у свет,

 из васионе у васиону,

из времена у време,

из простора и времена

 у вечност.