Лирски записи

 

Данас се поново сретох са Светим Храстом.

Седео сам на стотинак корака од њега, зурећи кроз крошње запљуснуте сипућим млазевима румене светлости залазећег Сунца.

Свети гај, утонуо у тишину древности, бејаше преливен и окупан блистајућим небесним слаповима румене, љубичасте и плаветно-зелене светлости.

Свети Храст стајаше, усправан и достојанствен, понад свих дрвета, наткриљујући све крошње у окружењу, као да будно и одговорно бдије над сваким дрветом, над сваком крошњом, у свом древном краљевству.

Зурећи кроз трепевице, из свог тихујућег унутарњег бића, видео сам огромну румено-љубичасту ауру око Светог Храста.

Његова аура, у пречнику од двеста корака, била је у виду двојне завојнице унутар титрајућег љубичастог круга од светлости.

Силазећи све дубље у своје унутарње срце, чуо сам дивотно вилинско појање уз гајде равнице и свирале ветра.

Чуо сам вилинку сазвежђа и звезданих јата, чуо сам уједначене и смирене откуцаје властита срца.

Драги, племенити и дивотни Свети Храст!

Под његовом сам моћном крошњом, негда давно, први пут загрлио и пољубио лепоту девојку која је пристала да путује са мном до накрај света, до накрај живота.

(Велики Гај, месеца цветног, 7523. године)