Вечерас сам тиховао у шуми;

шума је осетила и видела

све ожиљке на мојој души;

шума је зацељивала и исцељивала

 све ране и све боли моје душе;

шума је са мном тиховала и туговала,

 певала и радовала се,

узлетала, летела и прелетала

подно румених вечерњих облака

и низводила се, потом,

низ красну, чаробну и дивотну дугу

спрам малиновог, љубичастог

и пурпурног неба.

Шума је вечерас била у мојој души,

у мојему срцу,

у мојим сновима и визијама;

шума је вечерас

била моја вилинска видарица,

неговатељица и исцелитељица;

шума је вечерас била више него шума –

била је богиња сва у руменој,

 ружичастој и скерлетној светлости

тајинствених, овостраних

и оностраних небеса.

Вечерас сам тиховао у шуми;

вечерас је и шума тиховала у мени –

у мојим тајносаним световима,

у мојим јасновиђењима,

у мојим песмама.

(Свети гај у Великом Гају, 25. цветањ 7523. године)