Лирски записи

Могу да пишем, да певам, да стварам, само кад сам смирен и стрпљив, само кад сам у свом унутарњем бићу и суштаству, и само онда кад имам јасну (јасновиду) слику, кад имам потпуну визију онога о чему желим да певам и пишем.

Многи људи – чак и они веома образовани! – не могу да појме и схвате, да је песничко и уметничко стваралаштво један од најтежих видова рада и стварања у овоме свету.

Ниједан рад у овоме свету не може се – по преданости, посвећености и захтевности – поредити са стварањем поезије и уметности.

Да би се догодила песма, да би се догодило уметничко дело, песник и уметник морају да имају идеалне услове у неидеалном свету.

У свету који је далеко од сваког савршенства, ствара се и рађа нешто што је чисто небеско и божанско савршенство!

Да би се догодила песма, да би се догодила слика, да би се догодило музичко дело, за све то није довољно само знање, образовање и умеће, већ нешто што надилази и превазилази свако знање, образовање и умеће – повезаност са светом муза, повезаност са вилинским светом, повезаност са светом божанских бића, повезаност са Акашом.

То је оно што се назива инспирацијом илити надахнућем!

Но, да би се успоставила унутарња веза са вишим духовним световима, песник и уметник морају да изиђу из овога света, а да, ипак, остану у овоме свету; да изиђу из ума, а да, ипак, остану у уму; да истовремено, и упоредо, буду присутни у оба света, а да, ипак, не постану расцепани, располућени, шизофрени и слуђени.

После свега овог изреченог, намеће се, само од себе, питање свих питања: ако је већ тако тежак и захтеван песнички и уметнички стваралачи рад, зашто онда песници и уметници и даље, упркос свему, посвећенички стварају?

Зашто, једноставно, не одустану од тога, и раде нешто друго?

Одговор је веома прост: зато што морају!

Упамтите: песници и уметници морају да стварају по цену живота!

Таленат илити дар који си добио од духовних бића, од божанских бића из највиших светова, мораш до краја да употребиш и искористиш, иначе си мртав!

Зато песници, као и ини уметници, своја најлепша дела често без размишљања поклањају ближњима, без икакве плате и надокнаде у овоме свету.

Они пристају да живе и у највећем материјалном сиромаштву, и у највећој беди овога света, само ако могу да стварају и да некоме поклањају своја дела.

Имам шездесет и шест година, и најмање сам три пута старији од свих својих вршњака који нису добили песнички таленат од божанских бића, и нису били посвећени поезији.

Зашто кажем да сам најмање три пута старији од свих својих вршњака – исписника?

Зато што сам све време стварао поезију у сиромаштву и беди, што сам се из дана у дан, из часа у час, подвижнички и посвећенички борио, да у овоме свету, који је, самим својим устојством, против сваке лепоте и дивоте, против сваке поезије и уметности, створим, и на свет изнесем, лепоту и дивоту у својим песмама и лирским записима.

У тој борби без предаха и престанка, ја сам потрошио три пута више божанске животне енергије него они који стваралаштву нису били посвећени, и који су обављали неке друге мање захтевне послове.

У шездесет и седмој години живота, гле, здравље ме, ипак, добро служи, имајући у виду и на уму оно кроза шта сам пролазио и у каквим сам све условима стварао!

Чудо је – заиста је право чудо! – да сам и довде дошао, да сам и толико година поживео у свету који је, у начелу, у устројству своме, против сваке лепоте и дивоте, против сваке љубави и доброте, против свега племенитог и узвишеног!

Надам се, и верујем, да ће ми – када будем напустио овај свет – у неким другим световима бити и лепше и боље и дивотније!

(Ово сам писао само за оне који су сродни и блиски мени, за оне који су добили таленат од виших духовних бића, и, за оне који, срцем и душом, разумеју и схватају ово о чему пишем!)