Лирски записи

 

И данас сам походио Ивана, Душанова сина, а у дому Савкових.

Онако како сам се негда и некад дружио с Душаном, тако се данас дружих са Иваном, сином Душановим.

Дивно је то, заиста, кад деца мога пријатеља постану такође моји пријатељи.

Разлике у годинама, за пробуђене и освешћене, уопште нису битне.

Разлике у годинама важне су и битне само за спаваче, за оне који се никада пробудити и освестити неће.

Иван је бистар, паметан, племенит, пробуђен и освешћен млад човек, млад и дичан србски соко.

Присетих се, у трену, да сам се – деведесетих година прошлога века – овако исто дружио и са Душком, најстаријим Душановим сином, а Ивановим великим братом.

У дому Савкових, потомака донских козака, вазда сам и увек био драг гост.

Иван је чиста србска, хиперборејска, аријевска раса.

Свестан и самобитан, следи свој унутарњи глас, глас древних звезданих предака, глас Белих Богова.

Дичи се својим прецима, својим пореклом, својим митом, својим предањем.

Дичи се ведским и хиперборејским Србством.

А тек му је двадесет и два лета!

Прича ми, са сетом и тугом, како је по беломе свету, у земљама и градовима Запада, сретао Србе који не знају ништа о Србству, не знају ништа ни о себи ни о својим прецима; сретао је никакве, никоје и ничије Србе који се стиде својега србског порекла.

Онај који не зна ништа о себи и својим прецима, о својему језику, писму, миту и предању, тај никуда и неће стићи, јер човек без духовне вертикале и није човек, и није биће достојно дивљења и поштивања.

Када негде у беломе свету – прича ми Иван – сретнем Србина и Србкињу, ја их најпре питам за порекло, за племе и род; питам их од којих су Срба и чији су, те, ако ништа од тога не знају, ја с таквим више, никада, и не желим да се сретнем!

(У Великом Гају, 26. цветња 7523. године)

(Иван на језеру, негде у пољима Великог Гаја)