(Татјана Кришков: Соната за Теслу)

Уђем у брда Ртња и у игри дубине зeмљине коре
тектонски демон пакао мртвом и живом
гле анђео равнотеже над садашњим масивом
књиге шкриљаца што их исписа одбегло море
Прислоним ухо уз камен он ми у ухо бруји
и њухом такнем нарцис он се пресели у мене
распе ми се у руци када узмем земље грумен
облак малочас крин кад подигнем очи руји
Хоћу да будем слепа да видим то иза вида
и глуха да одслухнем тај мукли подзвук мира
без прстију да опипам неопип што ме дира
И када се тако сама нађем иза тог беззидног зида
где ни самој себи више не осећам бреме
и само струји време време време