Лирски записи

 

И ово је истинито: где год данас има Срба, ту су Срби одувек били!

Срби су свуда и одувек били; и није било времена и места у којему није било Срба, нити ће, пак, бити времена и места у којему неће бити Срба.

Онај ко Свет и Васељену сазерцава кроз призму Акаше, тај може јасно да види галактички пут Белих Срба, од почетка без почетка па све до свршетка без свршетка.

И овде су, у Банату, Срби одувек били.

Цео Банат је, преко Темишвара и Арада те све тамо до иза Карпата (негда Црвене горе), вековима био србски!

Преци моје супруге, Анђелке (Бирђани), дошли су, пре три столећа са Карпатског горја, настанивши се у Великом Гају, месту које се, у древним списима и летописима, још у другоме веку Нове ере, спомиње као чисто србско гранично насеље.

Да су јој преци србски горштаци са Карпата, види се и по презимену – Бирђани, Брђани!

Они су, зацело, Брђани, али је доцније, под туђинском владавином, убачен самогласник И између сугласника Б и Р, како би наши душмани (душмани свеколике звездане, хиперборејске расе!), могли да изговоре њихово племенско име.

Тако су од Брђана постали Бирђани!

Таквих примера кривотворења има тушта и тма, свуда око нас, мед свим Србима.

(Анђелка и ја, под орахом у врту за тиховање.)

Моја деца, само у последњих двеста година, имају претке у великом распону, расејане између Дурмитора и Карпата; од Требиња, Никшића, Колшанина и Ужица те све до Тешишвара, Арада и Букурешта!

Ватиканци, језуити, јудео-кршћани, лихвари, гмазови и сви ини сатанисти, гле, ништа друго и не умеју да чине, до ли да кривотворе, лажу, поткрадају, пљачкају и отимају све одреда, од материјалног па до културног и духовног блага.

Али, и томе дође крај.

Више нико словестан, пробуђен и освешћен не верује ватиканским, лихварским и атлантистичким лажима.

Нема ни једног јединог Србина и ни једне једине Србкиње што ће, данас, поверовати у сатанистичке, ватиканске, јудео-кршћанске, лихварске, гмазовске и атлантистичке лажи!

Истина је: где год данас има Срба, ту је Срба одувек бивало.

Срба је бивало чак и тамо где их данас више нема, али ће их, ускоро, бити свуда!

(Иван Савков и ја, под звоником цркве у Пландишту.)