Лирски записи

Владану Пантелићу, великом србском посвећенику, који је открио и упознао Тајне Вилењака.

Дошао је тренутак да вам Песник Вилењак открије Тајне Вилењака.

Вилењаци су Вилани (мушке Виле) који се отеловљују (инкарнирају) у човечанској раси као људска бића.

Они су полу-вилани и полу-људи, те истовремено обитавају у оба света: у свету вилинском и у свету људском, земаљском.

Вилењаци су велики ствараоци и велики посвећеници – песници, сликари, музичари и ини душевни и духовни градитељи – чије физичко (људско) тело тешко носи, тешко издржава вилинске (божанске) стваралачке енергије, те зато Они, у овоме свету, још од најранијег детињства, често побољевају, бивајући целога свог животног века болешљиви, слабашни, крхки, мршави, витки (бивају средње висине или, пак, изузетно високи!), коштуњави, танког паса, испијеног, испосничког (аскетског) лица.

Ретки су Вилењаци који доживе дубоку старост (Тесла је један од тих ретких Вилењака!), док најчешће умиру веома млади, као: Моцарт, Пушкин, Љермонтов, Јесењин, Рембо, Лорка, Новалис, Његош, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Бранко Миљковић и многи други.

Иако Вилењаци за собом остављају изузетно снажна и моћна (вечна!) уметничка и стваралачка дела, иако је њихова уметност пуна радости, љубави и живота, њихов је живот у овоме свету веома мучан и болан.

Зашто је њихов живот у овоме свету веома мучан и болан?

Зато што су Они Самим Собом у великом (у највећем!) раскораку између душевних и духовних моћи, на једној, и телесних, физичких (не)моћи, на другој страни.

Ове Тајне Вилењака не знају многи гуруи, учитељи, исцелитељи, шамани и посвећеници – како источни тако и западни – те често, из незнања, Вилењаке упоређују са другим људима, мерећи их и вреднујући кроз обичне људе, кроз људе који су само чиста човечанска, људска раса.

Владан Пантелић је можда један једини посвећеник, исцелитељ и шаман (како на Истоку тако и на Западу) који је открио Тајне Вилењака, и који зна, да се Вилењаци не могу лечити и исцељивати онако како се лече и исцељују други људи, који су чиста људска раса.

Обични људи се лакше лече и исцељују, из простог разлога, што је у њих мала разлика између духовних и физичких моћи, и та се мала разлика лако да премостити, док је у Вилењака скоро немогуће премостити ту велику (огромну) разлику између унутарњег и спољног света.

Владан се песнички изражава, па каже: лако је подићи мост изнад реке, и тако повезати две обале, а коко подћи мост понад мора, те повезати две обале морске?!

Говорећи о другима, ја све време казујем о себи.

Од најранијег детињства бивао сам болешљив, слабаш и крхк, али истовремено (што је, заиста, зеновски парадокс!) и веома чио, лаког и брзог крока и скока попут дивојарца (нико у младости није могао упоредо да пешачи са мном; а у основној сам школи био најбољи тркач, скакач удаљ и скакач увис), нисам корачао, већ, просто, поскакивао, полетао и лебедео при ходу, као да не додирујем земљу, као да ходам по ваздуху.

Од детета ми је сметала светлост јутарњег Сунца; од детета су ми како летњи тако и зимски преподневи бивали веома тешки и мучни; од детета нисам био ни за шта, ни за какве послове, у преподневним часима; на свим јутарњим и преподнвним испитима (од основне школе па до факултета) добијао сам најслабије оцене, а на свим поподневним и вечерњим испитима, гле – на чуђење свих професора – највеће оцене!

Иако сам се од детета посветио стваралаштву, поезији, песништву и уметности; иако сам ушао у многе тајне исцелитељства и дуговекости – како Истока тако и Запада – ја сам свих ових минулих година муке мучио да одржим у равнотежи своје физичко тело.

Мени је сада, у шездесет и седмој години (а ово вам све казујем из срца и душе), још већа мука него икада раније.

Кад устајем из постеље, имам осећај као да устајем из гроба; као да сам умро па с муком васкрсавам.

Цело пре подне ја сам у стању тиховања, у молитвеном тиховању, у медитацији.

Тада призивам Богове, Виле и Вилинане, призивам Оца и Мајку, призивам Створитеља и Великог Духа Стварања, призивам све претке и све потомке, призивам Мајку Природу и Мајку Васељену, да ме држе и подрже у овоме свету.

Када, после дужег времена, осетим да су ми сви Они притекли у помоћ – тек тада могу да пишем поезију и лирске записе, могу да читам и размишљам, могу да радим у врту и башти, могу да се дружим с ближњима, могу да разговарам с људима.

Још ћу и ово рећи.

Ја сам од детета осећао и знао, да сам Вилењак.

И, на концу, могу и ово рећи: мене је све време чувала, бранила и штитила Унутарња Лепота и Унутарња Дивота.

И, када кажем, да нас само Лепота и Дивота спасити може, онда знајте, да ја то из душе и срца казујем, да ја то и видим и осећам и знам!

(Владан Пантелић, велики србски посвећеник и шаман)