(Ову песму посвећујем свима вама, Белим Србима и Белим Вилењацима, који читате моју поезију.)

Ја сам Борејац, Стриборејац, Хиперборејац, Северњак, потомак Оних који су дошли из сазвежђа Роде, потомак Белих Богова са Северне Земље, потомак Белих Срба из Беле Србије.

Мој завичај је тамо далеко, далеко преко Земље Огњеног Леда, далеко, и још даље, где у поноћ изгревају Три Пурпурна Сунца, где светли и блиста Разјасна Звезда Сверњача, где Бели Богови живе у заједници са Белим Родом Срба.

Ја сам Борејац, Стриборејац, Хиперборејац, Северњак, и моје мисли, моје речи, моји снови и моје визије нису од овога света, и ништа моје није од овога света, већ од једног далеког и тајинственог света, у неком далеком и тајинственом сазвежђу Роде, у неком далеком и тајинственом звезданом јату Сварога Сварге, у неким далеким пространствима Прамајке Васељене, у тајинственим и оностраним пространствима која се тварним видом, видом од овога света, никада видети и сагледати не могу.

Ја сам Бели Србин од Белога Рода Сварогова, са Земље Огњеног Леда, са Земље Северњаче, и мој животни пут никада не може ићи упоредо са вашим путима који су пути овога света, који су пути безнађа и беспућа, који су пути распути, који су пути умирања и нестајања, који су пути без Белих Богова и Белих Вилењака, који су пути без љубави и смисла, пути без радости и лепоте, пути без доброте и дивоте.

Ја сам Борејац, Северњак, Бели Србин, син и унук, и праунук, Белих Богова, и моја Домаја је тамо негде иза свега, иза свих привида, варки и опсена, иза свих лажи и превара, иза све трулежности и пропадљивости овога света.

 

(Свети вилин-гај, негде у Банату, 15. липња 7523. године)