Лирски записи

Када бисмо покушали графички да представимо наше дневне, седмичне, месечне и годишње животне токове (оно што позитивисти и материјалисти називају биоритмом!), онда би то била чудесна кривуља, која час подсећа на круг, час на завојницу, час на елипсу, а час, пак, на нешто што никако не можемо именовати, јер превазилази сва наша појимања и именовања у овоме свету.

Али, за песника је најпаметније да се песнички изражава, да осликава, те кроз песничке слике дочарава, оно што жели да искаже.

Суштина је у томе, да ми у свакоме дану, у свакоме часу, у свакоме трену умиремо и васкрсавамо; да се живот и смрт на тајинствен начин преплићу и прожимају унутар нас; да се наизменично смењују, како у успону тако и у паду; да смо час живи, а час, опет, мртви, те да вазда и увек, без престанка, сами себе све изнова и изнова рађамо – подижемо се из мртвих – и препорађамо до убескрај.

Има часова и тренутака, у сваком дану, када сам жив, чио и оран, као да сам тек на свет дошао, и тренутака када буквално умирем, кад сам заистински мртав, када нисам ни за шта, када не могу ништа, када не знам ништа, и када не умем ништа.

Можда је у других људи посве другачије, али у мене, вилењака који не припада овоме свету, буквално је све тако како сам описао.

Ја сам васцелога живота својега, од када знам за себе, осећао присуство смрти – при сваком кораку, при сваком уздаху и издаху.

Уколико, пак, у других људи није тако како сам описао, онда то значи, да сам ја човек (илити вилењак!) са грешком, са фалинком – како би рекли овде у Банату.