(Вилењак у врту пред кућом пријатеља)

Изађи у брда,

изађи у стене,

 изађи у поља

и запевај,

снажно и моћно,

гласом праисконим,

 да те чују небеса,

 да те чују звезде,

да те чују сунца,

да те чују планете,

да те чују васељене и правасељене,

да те чују Отац и Мајка,

да те чује Велики Дух Стварања!

Огласи се, Човече,

пројави се и објави

свим овостраним и оностраним световима;

огласи се, Човече,

пројави и објави,

 да те сви чују,

да те сви виде,

да виде и схвате

 да си жив –

да си жив, Човече!

РАЗЈАСНИЦА УЗ ОВУ ПЕСМУ

Јуче сам походио пријатеља из школских дана, с којим сам, од првог до осмог разреда, био у истом одељењу, у истој учионици.

То је пријатељ с којим се никада, од ране младости па све до данас, нисам посвађао; пријатељ с којим сам одувек и вазда могао да водим словесне и освешћене разговоре.

Зове се Душан Савков.

Нас двојица смо, у исти мах, и посве различити и доста слични.

Различити смо, пре свега, по телесној, физичкој грађи.

Он је банатски, равничарски тип нашега човека.

Крупан, снажан, темељан, масиван.

Његови су далеки преци дошли овамо однекуд са Дона или из руских степа.

Два пута је тежи од мене, иако није виши од мене.

Он чврсто, обема ногама, стоји на земљи; он је антејски тип праисконог ратара и земљоделца.

Ја сам сушта супротност и опречност.

Моји горштачки преци оставили су свој генетски и светлосни запис у мени и на мени.

Ја сам типичан горштак, динарски тип.

Кошчато лице, орловски нос, оштар поглед, коштуњав, мишићав и жилав без иједног грама сала.

Не ходам, већ лебдим или летим понад земље.

Земљу само понекад додирнем, а, иначе, ходам и корачам по облацима.

Био сам у школи, а и доцније у младости, најбољи тркач и скакач увис и удаљ.

Био сам рођени пешак, као Праисконац.

Док мој пријатељ воли храну, воли да справља и куса јела, и то у изобиљу (он просто ужива у спремању и једењу), ја сам од детета јео само онда кад сам морао, само онда када би ме неко убедио и наговорио.

Просто су ме сви, одувек, присиљавали да нешто поједем.

Јео сам дивље и шумске плодове, јео сам воће и пресно поврће, јео сам бели мрс, али месо – само под присилом!

Какав сам био, такав сам и остао.

Јуче је била недеља, и ја сам, после толико времена, походио пријатеља из младости који борави овде у истом селу.

Спремао је виноградарски паприкаш, а виноградарски паприкаш јесте, како ми објасни пријатељ, праискони паприкаш, паприкаш од свега и свачега.

Ту су све врсте поврћа, све врсте домаћих зачина, од босиљка до матичањака, нане и мајчине душице.

Пријатељ је справљао паприкаш у свом врту, у хладу двеју трешања, на ватри и у котлићу.

Све време је, док смо водили разговор, ложио ватру, мешао паприкаш у котлићу, придодавао поврће и разне зачине и, надасве, уживао у свему томе.

Сада је дошао тренутак да вам разјасним, по чему смо нас двојица слични.

Слични смо по прасловенској, прасрбској, хиперборејској и аријевској, ширини мисли и осећања, по дубоком и искреном уважавању туђег појимања и схватања, туђег мишљења и погледа на свет.

Мој пријатељ је православац, хришћански православац, иако има искреног разумевања за моје виђење хришћанства, за моју поетику, за моју праискону и тајну веру и, уистини, поштује предање наших древних предака, поштује наше древне богове и богиње, али – он је хришћанин-православац!

Никада нас двојица нисмо ни у шта један другог убеђивали, већ смо се вазда и свагда узајамно поштовали и ценили.

Он поштује моју поетику, ја поштујем његов поглед на свет!

И, то је искрен и чист однос између двојице пријатеља.

Када смо завршавали разговор, завршавао се и паприкаш.

Одмах да вам одговорим, да паприкаш нисмо јели ни пријатељ ни ја.

Позвао је мене, да једемо заједно, а ја сам рекао да не могу, да ми се уопште не једе.

Онда се ни мене не једе – додаде помирљиво пријатељ – знам те одавно; ко би тебе натерао да једеш када ти се не једе!

Појешће ово мој Иван са својим друговима.

Ова разјасница, овај коментар – на први поглед – нема никакве везе са овом мојом песмом, али, ипак, има!

После овог сусрета са пријатељем, догодила се и ова песма на почетку.

А то и јесте чудо поезије!

 

(Негде у пољима банатским, 27. жетвара 7523. године.)

(Пријатељ Праисконац са сином)