Драган Симовић: СЛАВА И ЧАСТ БЕЛОМ СРБИНУ – ЂЕНЕРАЛУ МИЛАНУ НЕДИЋУ!
Лирски записи из Акаше
(Посвета Марку и Александри – Белом Србину и Белој Србкињи!)
Данас ми стиже порука из Акаше, да нешто напишем о Ђенералу Милану Недићу.
Питао сам се, зашто да пишем о Ђенералу Недићу, када је толико омражен у србском народу, када су га многи Срби одавно заборавили, ако су икада ишта и знали о њему!
Можда се ови лирски записи не би ни догодили, да на нашем порталу нисам наишао на коментар врлог ми пријатеља Старог Словена, који у коментарима – управо по доброти и племенитости – спомиње Ђенерала Недића.
Ђенерал Милан Недић јесте светао лик у новијој србској повесници.
Заиста, један од ретких Срба.
Он је прави изданак расног, хиперборејског и аријевског Србства!
Свесно је жртвовао себе – а, можда, и своју породицу – за спасење Србског Бића.
Моји ми увиди из Акаше кажу, да би – да није било Ђенерала Милана Недића, који је попут Древних Белих Срба Аријеваца свесно жртвовао себе – већ у Другом светском рату било посве истребљено и затрто Србство.
То је Истина, а све друго су комунистичке лажи.
Комунисти су највећи отпадници од Белог хиперборејског и аријевског Србства; највећи изроди Расе и Рода, и најверније слуге људи-змија, лихвара, атлантиста и језуита.
Комунисти су црвени језути, црвени јудео-кршћани.
Греше они који комунисте називају неверницима и атеистима – не, они су највећи верници Ватикана, најпокорнији и најслуђенији поданици Црног Папе, највећи религијски јудео-кршћански фанатици двадесетог века!
Комунисти ни дан-дањи не могу да опросте Ђенералу Недићу што је спасао Србство, јер су они – југо-комунисти, црвени језуити и поклоници Црнога Папе – још 1928. године, у Дрездену, направили планове о потпуном уништењу и затирању Србскога Бића.
Ђенерал Нендић је покварио планове, не само ове ватиканске црвене погани, већ и свих иних заклетих непријатеља и душмана Србства, који већ вековима снују паклене снове и праве демонске планове о потпуном затирању Срба и свега што је србско.
Када су црвени језуити ушли у Београд, у јесен 1944. године, тада су отпочели погромни над расним, самосвесним и самобитним Србима, над Белим хиперборејским и аријевским Србима.
У сарадњи са усташијом, својом црном братијом, црвени су ватиканци затрли у Београду све што дише србски, све што говори србски, све што мисли србски, све што осећа србски.
Тада је и Ђенерал Милан Недић бачен кроз прозор са високог спрата, уз арлаукање и оргијање усташије и црвених језуита.
Али, Ђенерал Милан Недић није умро; он се само преселио у Вечност, у Сварогов Златни Ириј!
Умрла је црвена поган, умрла је усташија, умрли су сви непријатељи и душмани Србства.
Слава и Част Белом Србину – Ђенералу Милану Недићу!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
ПРОФ. ЛАЗО М. КОСТИЋ
АРМИЈСКИ ЋЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ
ЊЕГОВА УЛОГА И ДЕЛОВАЊЕ
У ПОСЛЕДЊЕМ РАТУ
ПРЕТЕЖНО ПРЕМА СТРАНИМ ИЗВОРИМА
ПРИВАТНО ИЗДАЊЕ
МЕЛБУРН, АУСТРАЛИЈА
1976
ПРЕДГОВОР
О Милану Недићу је доста писано у српској емиграцији. Ја то износим
у Уводноме делу ове књижице.
Да ли је било потребно да и ја сад додам једну засебну брошуру? Сам
сам се дуго колебао да то чиним, Али ме натераше пријатељи из
Аустралије. Хоће баш књигу о Недићу. Сви га обожавају, сви желе да му се на неки начин одуже. И скупљају паре за ту књигу пре него је она и била написана.
Ја сам имао неке податке, махом од страних писаца, које сам скупљао
узгред. Пошто нисам знао да ћу засебно писати о ђенералу Недићу, ја сам многе од тих података пренебрегао.
Па ипак их је остало замашан број. Неки су, као што сам доцније
видео, већ били објављени од других. Неки, ипак, нису објављени нигде и први пут се сад Србима презентирају.
Рекох да сам, као и у осталим својим делима, прикупљао податке само
од странаца, првенствено од Немаца. Као већина мојих других књига, тако ће и ова бити базирана на извештајима, тврђењима и мишљењима припадника нација које су Србе у рату савладале и после третирале као крвне непријатеље. Понегде су немачки писци базирали неку тврдњу или конклузију на српским изворима. Ми ни то нисмо преносили ако је извор био јасан. Тиме бих више умањио славу ђенерала Недића, него што би је увеличао.
Непријатељи су му сами признали толико части и родољубља да је то
сасвим довољно. Ми нисмо до сада нигде наишли ни на један једини
немачки докуменат, ни из тог времена ни апостериорног, који би Недића приказао као просто оруђе Немаца, као „слугу oкупатора“, како му то комунистички властодршци у Југославији стално подмећу. Немци су га увек и у току рата и после рата сматрали као најбуднијег српског
родољуба. И у суштини Немци су то ценили (ма да би им било пријатније да је њихове интересе штитио, а не интересе свога народа).
Истина излази на видело и што будемо даље ишли, све ће слава
Милана Недића бити већа. За време његова живота мало ко га је узимао у заштиту. Сад се тек види шта је он био и какве су његове заслуге за Српство, и то у најнезахвалнијој улози која се да замислити. У улози која је за њега морала свршити катастрофално. Његов положај је био безнадежан и то у сваком случају. Да ће његово заузимање за Српство, његове муке физичке и духовне, кад тад бити признате и награђене, то Милан Недић није могао да очекује, бар не свршетком рата, док је свет под опсесијом „колаборације“ у рату. Како год се рат завршио, он је имао да испашта. Такав случај историја једва памти. Али то је истина.
Ђенерал Недић био је паметан и разложан. Он је знао шта га очекује на крају рата, па ипак он је непоколебиво ишао трасираном стазом, јер другог пута и излаза за Српство није било. То се бар данас види.
Кад се сетимо ђенерала Недића, увек нам на памет дође народна песма, која каже да је пред косовски бој „птица из Јерусалима“ питала кнеза Лазара, коме ће се приволети царству земаљскоме или небескоме. Он је одговорио да ће се приволети царству небескоме. То није тачно. „Цар“ Лазар је све учинио да одбије Турску силу и ратом спасе Србију. Да продужи да влада својом облашћу, а можда и већом, као краљ. Он је веровао у победу и она није била у царству фантазије. Доживео је као краљ потпун пораз и смрт.
Ђенерал Недић је знао позитивно да њега не чека ништа друго него
осуда и смрт. Ко год буде победио он ће га из својих себичних рачуна
оптужити и осудити, као што је бездушно осуђен маршал Петен у
Француској. Па ипак он се свесно примио функције под окупацијом, јер је био уверен да служи своме народу и да нико други од свих угледних Срба, ма из кога српског краја, није у стању да консолидује ситуацију у Србији и да утиче на окупатора да има више разумевања за насталу ситуацију и ратне последице. Знао је да свој живот мора жртвовати за народ и жртвовао га је мирно и свесно. Призор као да је узет из античких трагедија Есхила, Еврипида и Софокла. Штета што ми данас немамо таквих трагичара, да достојно опишу његова узвишена осећања и његов жалосни свршетак. Судбина је према ђенералу Недићу заиста била немилосрдна.
Узела му је у рату и његовог јединца сина и најмилијег брата Милутина. Трећи његов брат Божидар, публициста, умро је у великој сиротињи у Венецуели.
Колико је ђенерал Недић био свестан шта га чека после рата, нека
послужи и овај доказ.
Ђенерал Недић је био добар пријатељ са пок. Адамом Прибићевићем.
Адам је био Дражин човек, један од најповерљивих, али је све до јуна
1944, седео у Београду и често долазио код Недића. Једном приликом
Недић је рекао Прибићевићу, а према свесци 5 Гласника „Његош“, стр. 91 и књизи „На страшном суду“, од др Радоја Вукчевића, стр. 107: „Лако је Отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летећи ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљује, јер их је у животу оставила — ‘моја издаја’.“
Баш поводом ове изјаве Адама Прибићевића и још неких врло виђених
Срба у емиграцији, чак оних који су га испочетка осуђивали, не
располажући још никаквим аутентичним подацима, решио сам се
накнадно да донесем и нека од тих мишљења, по могућству
репрезентативна. Она се налазе у Претходном делу, који је по опсегу већи од Главног, али је ипак секундарног значнаја: има циљ само да поткрепи мишљења страних писаца и да укаже колико су садашња мишљења различита од пређашњих. Садашња која базирају на провереним подацима и претстављају историјску истину. То ће бити махом подаци из периодика.
Из књига о Недићу нећемо преносити ништа, јер би то значило само
дуплирање и написа и трошкова. Овде се ради о рехабилитацији ђенерала Недића према најсигурнијим изворима.
Ја поч. ђенерала Недића нисам пре рата познавао, чак нисам знао да
постоје два ђенерала Недића, јер сам те вести у новинама на брзину читао.
Тек кад је постао претседник Српске владе, ја сам имао прилику да га
неколико пута посетим. Неки пут по његовој жељи, други пут по мојој.
Знао сам атмосферу окупације (и сам сам био око два месеца комесар
једног министарства и више нисам могао да издржим), па сам се тим више дивио њему, који је све ставио на коцку без икакве наде на признање а камоли награду.
Да ли је њему мртвом још нешто потребно ? Без сумње, потребне су
ове накнадне и посмртне изјаве признања. Потребне су њему мртвом,
потребне су целом српском роду, потребне су за будућност јер се иначе никад више неће наћи неко да Српство у таквим ситуацијама брани. То налажу постулати правде и истине. То налажу морални и верски принципи.
Можда ћу и ја због тога бити нападнут и грђен. Ја и с тим рачунам. Па
ипак никад нећу зажалити што сам узео у одбрану јунака и родољуба,
каквог овај рат једва да је још дао. Што сам узео у одбрану једног од
највећих Срба целе наше историје.
Нека му је слава и хвала и вечан помен међу Србима које је до
крајности задужио.
15. марта 1976.
Цирих, Швајцарска Л. М. Костић
Преузми књигу:
Историјске речи армијског ђенерала Милана Недића
Свака ти част, Бели Србине!