Лагана и лепршава

попут дашка над језером,

 гле, лепојка –

 вила бела,

посве нага;

пути светле –

меке пути месечине;

дуге власи –

зрела жита –

низа бедра распустила;

а дојке јој као шкољке,

по облини и чврстини;

 сва од пене и бисера

из језера док израња

и пут неба узвија се –

бела вила дивотница,

чије чари и красоте

не могу се опевати.

Песникова разјасница

Годинама сам био убеђен, да је ова песма заувек некамо нестала.

Данас је – гле, чуда! – пронађох међу пожутелим листовима хартије, у једном старом коферу, на тавану.

Имао сам двадесет и пет лета кад је ова песма рођена.

А то се догодило негде у пољима банатским, у пролеће, кад цвате багрем бео, 7482. године, по древном србском колодару.

Као што видите, одувек сам био опседнут, и посвећен, вилама и вилењацима!