Ово је прича о једном народу,
који одувек живи на овом простору.

Путописци их називаше разним именима, и
Трачанима, и Дачанима, и Скитима,
Вендима, Трибалима, и Илирима….
Док права имена њихових племена
бејаху Рашани, илити Расени, Сораби, и Серби;
чије заједничко име гласи – СРБи,
препознатљиви још и као древни Сунчеви ратници.

Истина је да су били храбри и неустрашиви,
тако су се и борили,
и поносно славу својих Богова и Предака проносили,
о којима су и песме певали.

Али окружише мрачни облаци земљу Србинову.
Властодршци се примили туђинске вере,
и тиме се одрекоше
свега светог и узвишеног, што вековима бранише.

Крстача их проклела,
поделила и разделила;
многе верне прадедовској вери,
протераше и побише, истину сакрише
и законима забранише.

Упркос свему томе,
тај се калем примио није!
Нити су их „духовни пастири“ описменили,
јер АзБуКом су и пре њих писали.
Нити би их Tурци икада покорили,
да нису Срби напустили Богове
и пљунули на претке своје!

Крстача их проклела,
поделила и разделила!

месеца гроздобера, 7523. године по србском календару