Више пута прочитах ову песму или боље рећи „самовиђење себе“, и размишља тако дуже времена о свему овоме, што песник рече, па се упита и закључи. Ако ово прочита неко ко никада није чуо ни видео, нити прочитао било шта од његовије дела, рећи ће: “ па ово је стварно нека ленчина, али веома искрен и поштен када овако збори о самоме себи“. Запитаће си и рећи, шта овај уопште ради и да ли ишта зна. Али Ми који познајемо и пратимо нашега песника, на све ово ћемо се радосно насмешити. Када наш песник бива докон, када тихује, сањари, машта и под милим Богом “ ништа не ради“, он тада уствари врши најопсежније припреме за неко ново дело, и тада је он у непосредној вези са вишим Световима и Божанствима, из којих црпи све ово о чему нам већ годинама говори и пише. Све ово што наш песник ради, то изискује огромну духовну снагу и моћ, која исцрпљује његово тело до крајњих граница. Он је Божији дар, који је подарен Беломе Србству. Предати се и служити Божијој вољи, може само онај кога је Он одабрао и поставио на то место, да служи Роду својему!
Њега једино воле, цене и разумеју само Бели Срби зарад којих он и постоји!
Због свега овога, неизмерно смо срећни и радосни сви Ми Бели Срби са нашим песником!
Слава и хвала Богу !!!!