Понекад…
Понекад бих лежећи на леђима гледао небо,
осећавши – где борависмо у дворима бескраја…
где душе су наше кад воле…

А где ли су сада?
Дал’ летимо преко видокруга садашњице?

И онда – сам – у свету људи.
Водећ’ битке не поражених груди,
ка новим јутрима и људским богатствима…
О мој, о мој животе и љубави где ли си сада?

На сваком лицу што видим око мене
ја видим слику, откуцај и звук душе – тебе…
У свакој жени што ми осмех упути нежно,
ја тебе видим…

И осећам ти милост утиснуту у светој истини…

И доба се мењају…
Одувек тако достојанствена,
Носе ми вести о томе шта ће доћи.
О нама где стојимо изнад златне зоре
и гледамо, певамо и стварамо живе боје.

Ти, посула си ватру у многима.
Осмех и коса, руке нежне и мудре речи…
Тело које уздахе мами и песма која ватре усуда хлади…

И видим те свуда љубави…

И сећања се преливају у сребро,
и сребро се топи у злато,
и злато се уздигну у дух свети!
Дух наше љубави…

Јер посула си ватру свуда…
пламен наших душа.
Изнад света и облака,
изнад ромора душа и хладних магли свуда,
Ја те налазим, где год да поглед одлута ми…

Јер као Бог што расу прах звездани,
ти посула си свету ватру,
неугасли плам наше љубави.