Руку ми дај, да кренемо сад

У лет до нас гдје бејасмо тад

У загрљај вјетра рођени од Бога

Ношени дахом, обгрнути свилом.

Гле сад, руке су наше постале крила

Тјело је лако, свјетлост га прима

Топи се, клизи у бездан, нестаје

Грч га обузима, а бол не престаје

Скида прашину с голема сјећања

Врте се слике, пролазе ватре

Бјесне олује , свуда су магле.

Узима, даје, отима, љуби

Убија, краде и вида ране.

Воли и гине, пјева и прашта

У огледалу лик изгубљен тражи

Савија челик по води хода

Расутог срца све би да прода.

Е сад од мене нема више роба

И ланци тешки више не звече

Не урлају мисли, не јуре звјери

А бол у срцу више не пече.

Немам сад ништа, не припадам ником

И крила су бијела постала сјена,

Мисао једна космосом лута, тражи зу вјечност

Бескраја крај

Погледај звијезде кад ноћ је ведра

У одбљеску једном то можда сам.