Лирски записи из Акаше

Живо се сећам детињства.

То су педесете године прошлога века.

Тада је Природа још увек била девичански чиста.

И људи су били девичански светли и чисти.

Личили су ми на богове и богиње.

Не сећам се из детињства злих људи.

Чини ми се, да их ни било није.

И данас се живо сећам свега.

Слике су тако живе и јасне, као да гледам филм о свом детињству и одрастању.

Ваздух је био прозрачан и јасан, пун животних енергија, пун космичке и божанске пране.

Довољно је било да само три пута дубоко удахнеш, и да осетиш како си сав испуњен божанском праном.

Растао сам у сељачкој породици, у горштачким родовским и племенским заједницама.

Свака је породица била повезана са свим другим крвним, родовским и племенским породицама.

Сви су били одговорни за све.

Сви су се међусобно чували и пазили.

Свако би свакоме у помоћ притекао.

Мој дом није био само дом мојих родитеља, већ и сви други домови у окружењу.

Свака стрина, ујна или тетка била ми је као мајка.

Сваки тетак, ујак или стриц био ми је као отац.

Имао сам бескрајно поверење у људе.

Људе нисам гледао као људе, већ као богове.

Имали су одлике богова.

Нису били пакосни и зли, нису мрзили никога и ништа.

Сви су они били Бели.

Бели Срби и Беле Србкиње.

Тако је онда бивало.

Да, тако је бивало пре само пола века!

Они који данас одрастају не могу да поверују, да су Срби, пре само пола века, били налик боговима и богињама.

Тих Срба и Србкиња више нема у овоме свету.

Пресилише се у Небеску (Галактичку) Србију.

Ни Природа више није оно што је негда била.

Ових дана не могу да се надишем чистога ваздуха.

Гуши ме, данима, магла и тмуша.

Кад отворим врата или прозор, уместо чистог ваздуха у собу ми јурне смог.

Напустили су нас Бели Срби и Србкиње, напустиле су нас виле и вилењаци, напустили су нас древни богови и богиње, напустила нас је Милост и Доброта, и тама је од века завладала овим светом привида, омаја и опсена.