Лирски записи из Акаше

Најтеже је човеку у овоме свету.

Не говорим о људима, већ о човеку.

Велика је разлика између човека и људи.

То су, скоро, две расе.

Људи има много, али је редак човек.

Србски језик скрива многе духовне и космичке тајне.

У србском језику је јасна разлика између човека и људи.

У другим индо-европским језицима нема такве разлике, нема таквих духовних и космичких тајни.

Зато србски језик и јесте Језик Мајка свих иних индо-аријевских и хиперборејских језика.

Заиста, већина људи нису уопште човек.

Већина људи су нешто посве друго.

Са становишта тајне духовне науке, човек је на путу да постане бог.

Али, бог у оном изворном и праисконом значењу те речи.

Човек још није бог, и то и јесте разлогом и узроком свеколике човекове патње у овоме свету.

Није бог, није оно што се зове људима, а није ни животиња.

Човек је као онај чардак, из србске народне приче, ни на Небу ни на Земљи.

Он је негде између Неба и Земље.

Земља га одбацује, а Небо га још не прихвата.

Човек је божанство распето на крсту.

Распет између вертикале и хоризонтале, између Неба и Земље.

Да би човек био прихваћен од Неба, да би постао божанство, он мора да се одрекне свега онога у чему људи уживају.

Буквално, све људско мора да одбаци, а једино да сачува љубав и самилост према људима.

Не сме да презире и одбацује људе као сушта бића, но, с љубављу и у љубави да се издвоји и удаљи од људи зарад својега спасења.

Наравно, болно је за човека одвајање од људи, болно је за њега свако одвајање.

Но, то је једини начин и једини пут навише.

Човек каквим га је Створитељ створио на самом почетку јесте биће самилости и љубави.

Човек је биће које не убија и не наноси патњу и боли, како ближњима тако и суближњима.

Човек никада у својој повесници, од самога почетка без почетка, није био палео-ловац.

Палео-ловци су били људи.

Човек је био и остао биљојед.

Он се храни шумским плодовима и биљкама које или налази у пољу или, пак, и сам узгаја.

Човек је палео-ратар, који се храни Светлошћу.

Светлости нема у месу животиња.

У месу је Тама.

Човек престаје бити човеком када почне да се храни месом.

Тада се упада у Таму и сврстава међу људе.

Ово су тајна духовна знања наших хиперборејских и аријевских предака.

Они који се хране месом, поготову месом неких племенитих живота, олако могу бити запоседнути различним мрачним ентитетима са Астрала.

Много је запоседнутих људи.

Много је више запоседнутих него што то можете и да замислите.

Месо и крв живота које једемо, вуче нас у Таму, вуче нас у доње светове који су криво огледало горњих светова.

Оно што једемо, то и сами постајемо.

Можда не одмах, али после неког времена – свакако!

Ако једемо месо, онда ћемо и сами бити месо за нека змијолика и змајолика бића са Астрала.

И ово су древна знања наших звезданих предака, наших Белих Ура.

Наша храна мора да буде Светлост.

А то су биљке, плодови дивљи и питоми, као и мед.

Не једите ништа од онога у чему нема Светлости, тако нам поручују наши звездани преци.