Лирски записи из Акаше

Не знам, заиста, не знам, да ли је Поезија спасила свет, да ли је и колико спасила других бића мени сродних и сличних, али знам, поуздано знам, да је мене спасила, и да ме још увек спасава.

Поезија ме спасава, Поезија је ме води Путем навише, Поезија је моја звездана, космичка и божанска Вертикала, Поезија је моје сребрно, златно и дијамантско уже које ме повезује са Створитељем, ка Вишим световима светлосних и божанских бића.

Без Поезије мене не би ни било у овоме свету!

Јутрос ми поштар донесе једну дивотну књигу Поезије, из далеке Америке, из Бостона, и, обрадова ме, веома.

Из заборављеног света у вечност, наслов је дивотно опремљене књиге Поезије песника Милорада Максимовића.

Не зна се, уистини, да ли је ова књига лепша за читање или за гледање!

Најпре сам књигу само држао у рукама, да јој осетим душу, да успоставим с њом онострану и тајинствену, душевну и духовну везу, да бих је као Биће Сушто, као Биће Поезије, доживео и упознао онако како се ближњи свој доживљава и упознаје.

Уз Милорадове дивотне лирске песме које доносе дах, радост, милину, чистоту и свежину тајинствених оностраних, вилинских, вилењачких и божанских светова, ту су и прелепи девичански чисти и јасни акварели и цртежи Песникових пријатеља, сликара и уметника.

Још нисам прочитао Милорадову књигу Поезије, још нисам ни илустрације (цртеже, аквареле) који иду уз ову Поезију, који извиру из ове Поезије, ваљано и посвећенички разгледао – зато што ја имам свој песнички и вилењачки однос према Поезији; зато што ја Поезију читам дуго, данима и недељама, пажљиво и стрпљиво, стих по стих, реч по реч – али, већ сада, у овоме трену и даху, могу и вама да је препоручим, искрено, од срца.

У предговору својој песничкој књизи, Песник нам тајинствено и вилењачки поручује:

Дође тако време када ти душа пошаље сигнал буђења.

Веома често је тих и нежан скоро нечујан и врло често занемарен.

Али кад га чујеш, осетиш и скроз прихватиш – онда се деси чудо!

Чудо тебе.

Некада давно у добу давно заборављеном је постојао свет где су светло и тама кројиле своје приче међу људима.

Из тог света вам доносим сећања, патње, радост, тугу али пре свега – Љубав.

Љубав – ту моћ вечног живота и промене.

И ево је сад из тог давно заборављеног света – у вечност!

Овај Предговор је, гле, сам по себи – песма!

Њиме је скоро све за душу већ речено.

(Замолићемо Песника, Милорада Максимовића, да нас обавести, како љубитељи Поезије могу доћи до његове књиге.)