Одагнајте бели сан небески
ви остављени у смрти затечени
Пробудите се добри а слуђени
два пута истим сном уморени
немиром својим високо убијени
Ви у вечерњим капијама
у сумрачним улицама
крај споредних излаза
поред излога и зидова
пробудите се сунце је близу
Од црвене ограде и
комада разбијеног стакла
ви који загрљени сањате
о јесењој месечини
пробудите се добри a напаћени
Ви двоје по двоје сами
сами у дану сами у мраку
уз последњи стуб без светиљка
ви негде на некој стази
између лишћа облака и киша
Између две ватре суза
на клупи од кошутиног страха
без ичега са собом
сем једно мало себе
пробудите се сан вам зебе
И једним хладним сунцем
иза жутих светиљки и излога
ви сами ви усамљени а загрљени
истисните сиво крило самоће
да шапнете оно мало нађених речи
У тренуцима случајне нежности
док шетате градским улицама
опустелих после закаснелих
представа у позориштима
ви који загрљени идете
Овом сунчаном улицом
нестварном од кишног сна
очи вам затворене прсти ћуте
чујете кораке иза себе
неког човека без сна
Додир између миловања
никог да баци камен
свог гласног ћутања
у воду тишине између вас
Пробудите се добри а слуђени.