Рекла ми је вила једна
давно усред старог света
како дићи пало цвеће
како нежно љубити дрвеће…

Срце пушта светло живо.

Прсти твоји нек милују
кору брезе нежно тихо
као груди своје драге
као косу њену дивну…

Душа пева топло, мило.

Лако ти сад усне спреми,
и целивај латице и лист.
Ко да дете своје љубиш нежно,
пољупцем што је Божје чист.

Сањај…на јави.

Буди Богом јер то и јеси
пре нег време поста и свашта се деси,
ти беше род и Божији плам,
Богиња и Бог сам…