Загледам се тако –

не знам како и не знам што! –

у дрво једно у даљини,

у облак један,

 усамљен и бео,

понад утихла поља од смиља,

 у вечерњи сутон, румен и зелен,

и тада, гле! изненада –

 у дубини душе и срца –

осетим неку чудесну

 и неизрециву љубав

према свима и свему,

према сваком ближњем,

према сваком бићу,

према свим световима

и, надасве,

 према свеколикој

творевини Божјој.