Постоји шапат.

Гласан а тих, многи га чују а многи и не…

Гледајућ` у прошлост разлоге видех ја,

и вечна та наша питања – зашто, како- речи су те…

 

Створена беше жеља тиха.

Као подсетник и одговор мог упита.

 

Тихо, тихо сад вољена…чувани смо од невремена.

Спољашњост је остављена да урла и бесни

ал` ми смо овде безбедни…покрај ватре…

Тама ће се још више прикрасти

али знај, ми смо безбедни , овде крај ватре.

 

Тихо, тихо сад.

 

Шапат се нежни тихо чу и једна дама заспа

и после дуге зиме оде слатком миру и сну…

 

Бестелесја чупаше јадно дрвеће напољу у бесу и мржњи тад!

Јер лак плен им измаче и неста испред њих сад.

О како бесни су!

 

Још једну душу да ухвате, да задоје вечиту жеђ за силом, силом душе коју требају.

Ону које губе те немају…

Сваки дан ако тако нешто у њиховом свету постоји – дан!

 

Један шапат изађе.

Таме више нема – не!

И тихи глас поста славе песма!

Ал` још увек као шапат нежни

о ономе шта долази к`нама у Љубави.

 

Ми поново јесмо једно у Љубави!

 

И њој се очи насмешише јер она зна ово знамење.

Њене руке…топле на његовим грудима

где му срце што куца поста успаванка…

Јер њихово чедо спава у колевци, њиховог светла и свете Љубави.

 

И само весела песма горућег дрвета,

и мисли слободне у облику варница,

и ништа више до искрености и смеха…

и шапата малчице гласнијег

Волим те…

 

И ништа више и ништа мање…