Марко С. Марковић: УЗДАРЈЕ ПЕРУНОВО
Босиљак и тамјан, Косовом миришу,
к’о топљено злато, сунце с’ неба жеже,
вијоре се барјаци к’о божур црвени,
у препуној порти цркве Самодреже.
Витезови силни, понос српског рода,
у Божију земљу мачеве поболи,
и уместо крста челик целивају,
па се сваки своме заштитнику моли.
Само један ратник у дну порте стоји,
на златном му штиту змајева прилика,
цела га је војска, још пре судње битке,
жигосала знаком срамног издајника.
Тада, на капији Господњега дома,
појави се старац са штапом у руци,
празне очне дупље, црн повез сакрива,
на костретној хаљи, извезени вуци.
Невидан за друге, он ратнику приђе,
нечујно, к’о лахор, у сенку му стаде:
„Честит био данас, Милош Обилићу!“,
поздрави га тихо и нешто му даде.
„Са уздарјем мојим, ти купујеш вечност,
и красоте рајске, далеко од пакла.“,
изговори старац, па у даху трена,
расплину се само и неста’ к’о магла.
И док војска прима последње причешће,
па са вером чате молитвено слово,
змајски витез кришом нож даровни сакри,
и захвално шапну име Перуново.
(Село Љуљаци у Гружи)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 