Ми се морамо определити по питању наше даље стратегије.
На први поглед може изгледати да се мора изабрати
стратегија изолације и затворити се у себе, занимајући
се само унутрашњим устројством . То је минимална
стратегија.
Али постоји и максимална стратегија, која предвиђа
излаз иза територијалних граница и стварања зона заштите
интереса Русије и њених савезника у борби са
новом Хаэаријом.

Хазарија ће бити све беэобэирнија и беэобэирнија.
Користећи своју некажњеност, она активно наступа,
заузимајући или стављајући noд контролу све већу
и већу територију, води агресивне ратове, окружује нас
војним базама, а ми седимо и чекамо док нас не нападне.
То није победничко него дефетистичко понашање народа, који
је одустао од борбе, плашљиво чекајући окупатора, у нади
да ће он поcле понизне капитулације noмиловати своју
жртву.
Југославија и Ирак су показали да они не милуују него
уништавају. Прво државу, а потом народ .

Стратегија максимализма, за разлику од стратегије минимализма, ствара простор за живот и безбедност. Минимализам је исто што и животу уском скафандеру. Ти си превише рањив и эавистан, и
што је главно – немаш слободу дејства. У скафандеру ћеш
oпcтати само одређено време, а после тога си осуђен.
Како створити ту зону амортизације , тај простор за
живот? Исто онако како га је стварала Руска царевина –
политичким, привредним или војним путем. Да, да војним.
Ми имамо против себе до зуба наоружаног противника,
жељног реванша, који планира рат против нас.

Наши унутрашњи Хазари – демократе, обично падају у хистерију,
почињу ударати главом у зид и урлати како ми немамо
непријатеља. Наравно да ОНИ немају. Хазарија је за њих
њихова отаџбина, а за нас непријатељ, који води против
НАС рат до истребљења.

(Одломак из књиге: Света Русија против Хазарије)

(Извор: Завештања предака)