Што посече орах синовче?
Није ти вала сметао ни зеру!
На међи, као ракета,
стајаше еру целу.
Што га посече јађо.
Могли смо
под њим ладовати,
одмарати,
косе откивати.
Могли смо се око њега
као људи и судити!
Што не рече,
дао бих ти границу
као стрелу.
Шта границу?
Две, да бираш!
Ма шта помислиш,
не би прозборио.
Али јок,
ти га оборио без речи,
без слова.
А пар волова бих ти дао
само да си прстом показао!
Е, мој синовче!
Велиш ,не треба ти.
Идеш у варош да господујеш,
опанке да сазујеш,
да летујеш, зимујеш…
Не треба ни мени црни сине!
И моје очевине
ми преко мере.
Али орах да посечеш…
Па шта ће несрећниче
да те памти,
и шта кући да те врати
када те то због чега га посече
назад у село испрати?