Марко С. Марковић: ОРАЊЕ
Мути се небо, као пред кишу,
облаци праве по своду боре,
сиромашну, испошћену земљу,
стари тежак с’ једним коњем оре.
Ислужени и уморни дорат,
тетураво по земљи спотиче,
тврда њива а тешка ралица,
једва гази и напред одмиче.
Кораци му све краћи и краћи,
тек одједном, стресе се и стаде,
па к’о човек, дубоко уздахну,
заведе се и у бразду паде.
К’о на снегу, плуг се заледио,
црна слутња сељака пресече,
па дрхтаво обиђе ралицу,
скиде капу и крај њега клече.
„Зар си ми се уморио, доро,
још је рано, брате за постељу,
хајде само још четири бразде,
па идемо кући, хранитељу.
Што уздишеш тако, са натегом,
погледај ме, црни работниче,
заједно смо сву муку делили,
опрости ми, сињи мучениче.
Сећаш ли се, мили побратиме,
па ја сам те к’о дете подиг’о,
на теби сам Савку испросио,
у јуришу са Солуна стиг’о.
Опрости ми за сваку капљицу,
твога зноја што је због ме пала,
и што сам те онда ударио,
дабогда ми та рука отпала.
Послушај ме, знам да збор разумеш,
нећеш више, славе ми, орати,
косићу ти смиљу и пшеницу,
ако треба, њиву ћу продати…“
Проломи се од громова небо,
заиграше прве капи кише,
склизну суза низ образ дорату,
па заувек престаде да дише.
И док ветар са планине шиба,
па јуриша ка облаку сиву,
паде старац крај коња, у блато,
проклињући и бразду и њиву.
(село Љуљаци у Гружи)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Од свег срца поздрављам песника .Веома дирљиво !!!!