У битку ратника зове, громовима своjим Перун.
И песму смрти поново пева моjа тешка секира.
Моj предак jе исковао и мени предао да славу Рода у боjу проносим.

У ватри и леду створена, она кида удове и кости ломи.
Никада дрво секла ниjе, она jе у боjу и за боj створена.
Тамо где сечиво о сечиво удара, где се штитови ломе и крв пролива.

У Златне Ириjске Вртове она мене води, где jе вечни пир!
Ту Сварог сабира ратнике коjи су смрт у боjу задобили.
Тешка рука и спретни замах и поново сам задао ударац.

Ми смо смрт, ми смо страх, за све коjи су против нас.

Секира у боjу ломи мач, пробада груди, нико не може да jоj побегне.
Ми име Перуна Бога Грома у борби узвикуjемо!
Ми смо вукови и нашим секирама хиjене убиjамо.

И када на боjишту паднем, и смрт се над мене наднесе, знам да jе моj пут у Ириj сигуран.
Али смртоносна песма моjе бесмртне секире ниjе готова.
Она jош ниjе испевала своjу песму и зато jе дужност моjих потомака да jе узму у своjе руке и да заврше песму.