Лирика вечног тренутка

Распада се све у спољном, видљивом, вештаственом, материјалном свету.

Све се распада, све пуца, све се руши, све се распршује, све нестаје.

Тај свет никада и није био – Свет!

Одувек је био Сенка Света, одувек је био Мрачна Страна Света.

За тим светом који никада не бејаше Свет, и не треба жалити.

Нека се распадне и растури, нека што пре нестане са лица Земље.

Нико пробуђен и освешћен неће ни на трен један зажалити за светом у којему су господарили предатори, гмазови, готовани, дембели и лихвари.

Много туге, очаја, патње, јада и беде, мржње и зла бејаше у томе свету који се, ево, пред нашим очима распада.

Камо среће, да је тај свет који никада не бејаше Свет давно нестао!

Зашто бисмо жалили за светом у којему људска глупост и злоба бејаше изнад Божје Мудрости и Милости?

Зашто бисмо жали за светом у којему људска мржња бејаше изнад Божје Љубави?

Зашто бисмо жалили за светом у којему људска лаж и превара бејаше изнад Божје Истине?

Зашто бисмо жалили за светом у којему ружни, прљави и зли бејаху изнад Божје Лепоте, изнад Божје Чистоте, изнад Божје Доброте?

Нека се што пре распадне свет који никада не бејаше свет, нека се што пре распадне и нека у огњу живоме заувек нестане – нећу за таквим светом ни на тренутак један икада зажалити!