Лирика вечног тренутка

Немам право ни на кога да се љутим.

Немам право никоме ништа да замерам.

Можда су сви они на које се љутим, којима ово или оно замерам, бољи од мене!

Никоме од нас, никоме од наших ближњих, никоме од наших пријатеља, као и од наших непријатеља, није лако у овоме свету.

Суров је и тежак овај свет.

Суров је и мучан живот у њему.

Сви ми – из дана у дан, из трена у трен – бијемо неравноправан, напоран, тежак и одсудан бој, бијемо битку за битком, без престанка и предаха.

Ко сам ја да се на било кога љутим, ко сам ја да било коме ишта замерам!

Свако живи – онако како уме, зна и може – свој сушти живот у овом уклетом, суровом и бездушном свету; у свету где је Небо високо а Земља тврда; у свету где свака лепота и дивота намах усахне, ишчили и свене; у свету најтајинственијем и најчудеснијем од свих знаних и незнаних светова.

Заиста, немам право ни на кога да се љутим.

Буквално – ни на кога и ни на што!

За све што ми се дешава – сам сам крив.

Јер, све што ми се дешава – осећам и слутим – из неких непојмљивих а оностраних разлога и треба да ми се дешава!