Лирика вечног тренутка

Мој деда, по мајци, добио је првог унука када је имао тридесет и седам година.

Са педесет и осам година имао је већ двадесет и пет унучади.

Прадеда је постао пре шездесете године.

Оженио се са седамнаест година девојком (а то је моја баба) од себе старијом пет година.

Деда и баба су изродили шест кћери и четири сина.

После Великог рата, у златиборским и ужичким селима, није било ни пет стаситих момака у десет села.

Скоро сва мушка младост је или изгинула на бојном пољу или је бивала покошена шпанском грозницом и разним другим заразним болештинама које су наши душмани посејали по Србији.

Мој деда није био најмлађи србски момак који се оженио.

Женили су се дечаци са четрнаест, петнаест година.

Села су била пуна стаситих девојака, а момака нигде ни на видику није бивало.

Имале су само два избора.

Или да се удају за дечаке или, пак, за старе удовце.

Да остану неудате, то се у оно доба није смело ни помислити!

Постоје још неке истините приче из онога времена, у које ви, данашњи, једва да можете поверовати.

Тада су Срби боравили на селу и радили од јутра до вечери у пољу или у шуми.

Послови су били тешки и мучни, поготову у ужичким и златиборским брдима.

Дешавало се да муж – петнаестогодишњак – уморан од напорног рада, у њиви или забрану, заспи после вечере, за столом.

Њега би његова невеста – једра, крепка и снажна девојка од двадесет и неколико лета – узела у наручје, онако поспаног, и понела у своју постељу.

Зашто вам о овоме пишем?

Да бисте кроз моју породицу, кроз ову кратку лирску причу, сазнали истину о страдањима нас, Срба.

Нико вам о овоме није причао.

О овоме се скоро цело столеће није учило у школи.

Ово је читав век била табу-тема.

Најстрашнији геноцид у двадесетом столећу доживели су Срби.

Лажу сви они који вам кажу да је неки други народ доживео већи и страшнији геноцид.

Наши заклети душмани – ватиканци, јудео-кршћани, сатанисти, комунисти, атлантисти и глобалисти – лукаво, и дан-дањи, скривају истине о ужасним и грозним страдањима Србства у двадесетом веку.

Велики рат је преполовио Србство.

Од те страдале половине Србства било је преко деведесет и пет посто мушке популације.

Тадашњим девојкама, како сликовито казује усмено предање, момак се привиђао и од пањева.

Ова вам прича више и сликовитије казује о страдањима србског народа него све књиге које сте читали.

Тако измрцварено и преполовљено Србство наши су душмани увели у конц-логор, који се зове Југославија, саставивши га са најгнуснијим и најподмуклијим непријатељима Србства.

Ово што данас видите јесте последица те демонске и сатанске идеје која се зове Југословенство.

Од ватиканске и атлантистичке идеје Југословенства ми се, можда, никада нећемо опоравити!