Драган Симовић: Србска прича


Лирика вечног тренутка

IMG_20151202_133511

Мој деда, по мајци, добио је првог унука када је имао тридесет и седам година.

Са педесет и осам година имао је већ двадесет и пет унучади.

Прадеда је постао пре шездесете године.

Оженио се са седамнаест година девојком (а то је моја баба) од себе старијом пет година.

Деда и баба су изродили шест кћери и четири сина.

После Великог рата, у златиборским и ужичким селима, није било ни пет стаситих момака у десет села.

Скоро сва мушка младост је или изгинула на бојном пољу или је бивала покошена шпанском грозницом и разним другим заразним болештинама које су наши душмани посејали по Србији.

Мој деда није био најмлађи србски момак који се оженио.

Женили су се дечаци са четрнаест, петнаест година.

Села су била пуна стаситих девојака, а момака нигде ни на видику није бивало.

Имале су само два избора.

Или да се удају за дечаке или, пак, за старе удовце.

Да остану неудате, то се у оно доба није смело ни помислити!

Постоје још неке истините приче из онога времена, у које ви, данашњи, једва да можете поверовати.

Тада су Срби боравили на селу и радили од јутра до вечери у пољу или у шуми.

Послови су били тешки и мучни, поготову у ужичким и златиборским брдима.

Дешавало се да муж – петнаестогодишњак – уморан од напорног рада, у њиви или забрану, заспи после вечере, за столом.

Њега би његова невеста – једра, крепка и снажна девојка од двадесет и неколико лета – узела у наручје, онако поспаног, и понела у своју постељу.

Зашто вам о овоме пишем?

Да бисте кроз моју породицу, кроз ову кратку лирску причу, сазнали истину о страдањима нас, Срба.

Нико вам о овоме није причао.

О овоме се скоро цело столеће није учило у школи.

Ово је читав век била табу-тема.

Најстрашнији геноцид у двадесетом столећу доживели су Срби.

Лажу сви они који вам кажу да је неки други народ доживео већи и страшнији геноцид.

Наши заклети душмани – ватиканци, јудео-кршћани, сатанисти, комунисти, атлантисти и глобалисти – лукаво, и дан-дањи, скривају истине о ужасним и грозним страдањима Србства у двадесетом веку.

Велики рат је преполовио Србство.

Од те страдале половине Србства било је преко деведесет и пет посто мушке популације.

Тадашњим девојкама, како сликовито казује усмено предање, момак се привиђао и од пањева.

Ова вам прича више и сликовитије казује о страдањима србског народа него све књиге које сте читали.

Тако измрцварено и преполовљено Србство наши су душмани увели у конц-логор, који се зове Југославија, саставивши га са најгнуснијим и најподмуклијим непријатељима Србства.

Ово што данас видите јесте последица те демонске и сатанске идеје која се зове Југословенство.

Од ватиканске и атлантистичке идеје Југословенства ми се, можда, никада нећемо опоравити!

Један коментар

  1. Татјана's avatar
    Татјана

    Песниче, Витеже!
    Врло сликовито и веома важно. Да се зна и да се не заборави.
    Овакви Ваши записи ме подсећају на споменике „Крајпуташе“.
    И нађох овај диван видео за илустрацију. Мало је снимак лош, али не мари, порука је снажна. Уствари, можда тај такав лошији снимак даје баш неку патину и зачин целом видеу. Народна рукотворина, да тако кажем. Говор једног великог народа. Кад, с правом, додамо све оне изгинуле то је огроман народ!

  2. dragansimovic@gmail.com's avatar
    dragansimovic

    Татјана, Бела Вило, од срца Ти благодарим за ове дивотне речи из топле и широке Твоје словенске душе!
    Неких давно минулих година, истраживах и ишчитавах крајпуташе (и о њима писах) у драгачевским селима као и по врлетима, горама и брдима око Ариља и Ивањице.
    Могу ти рећи, да сам на неким крајпуташима наилазио на такве записе који слободно могу ући у антологију србске народне лирике.

    • Татјана's avatar
      Татјана

      Да, да, крајпуташи, само име им је сјајно. Андрићеви „Знакови поред пута“ ме именом, такође, подсећају на њих. И ја се слажем да могу ући у антологију. Једино што немам прилику да видим многе од тих записа. Надам се да ће (или је) неко направити озбиљан документарни филм. Био би ред.

  3. dragansimovic@gmail.com's avatar
    dragansimovic

    Најлепше, најбоље и најобимније дело о србским крајпуташима сачинио је и, негда давно, у издању једне београдске куће, објавио Радојко Николић, књижевник и свестрани сакупљач народних умотворина из Чачка.
    Наслов дела је: КАМЕНА КЊИГА ПРЕДАКА.
    Ту књигу сам и ја добио са посветом од аутора.
    Давао сам је многима на читање, а онда јој се, наједном, изгубио сваки траг!

Постави коментар