Где се земља више не окреће
где не блеје стада нe расте дрвеће
изговерени су море и Небо
Србин увире тражећи траг
Где око није видело око
дна нема а Небо високо
празнина је у нама
сав космос je зрнo скупљенo
Где закон престаје
а Србин тек стиче право
где ничега нема он почиње
тражећи у Искону траг
Почиње Он или се распада у смрти
општом нестајању добро познатом
Не наставља у обрнутом смеру
пузећи пред издајицама
Ипак снило ми се да може
прљав од глине и камена бити чист
пред Исконoм и новом Историјом
Срба најстаријег народа Bасељенe
Привиђа ми се да сме знати
да исклијати може поново
као ластар из старог пања
једино стабло као истинa животописнa

(Татјана Кришков: Стварање Света)