Лирика вечног тренутка

Јад и беда тренутне србске власти и њихових послушничких медија иде дотле, да сваки освешћен човек мора да осећа гађење над свим тим мртвим душама, над свим тим сенкама и утварама које гамижу, пузају и бауљају светом србском земљом.

Једино што ће иза њих остати, неко кратко време, то је смрад њихових душа које су давно продали атлантистичким бесовима.

Кукавичлук србских политичара и србских новинара, из послушничких медија, превазилази све познате нам кукавичлуке у вековној повесници србској.

Њихов кукавичлук је до те мере отужан, љигав, одуран, смрдљив и бедан, да сваког словесног човека, коме се гади све то, нагони на повраћање.

Али, о том људском несоју не ваља пуно ни размишљати ни говорити, јер размишљањем и говорењем о њима само прљамо и трујемо властиту душу.

Уосталом, за судбину једног будућег звезданог Србства они не само што нису битни, већ уопште нису ни важни.

Њих нигде нема!

Не да их у будућности нигде неће бити, већ ни у садашњости нигде нема.

Јер, долазе неки нови Срби Божје Вертикале који ће усправити свеколико Србство, а Србију помести и почистити од свег тог човеколиког олоша и шљама који је на овај свет дошао само да опогани како Мајку Србију тако и Мајку Земљу.