Лирика вечног тренутка

Духован човек је повезан са Духом.

Он има духовно искуство.

Његова вера је жива, јер опитно истражује и живи веру; његова вера происходи из искуственог познања Духа Који Ствара.

Бог је Дух, Дух Стварања, отуда: Творац.

Творац је Дух Стварања, Свети Дух.

Религиозни људи нису духовни људи.

Штавише, религиозни људи најчешће бивају велики противници сваке духовности.

Духовност подиже у висине, док религиозност вуче надоле, у таму.

У духовности нема фанатизма, нема лудила, нема искључивости и нетрпељивости.

Никада два духовна човека различитих духовности неће водити међусобне ратове, док су два религиозна човека различитих религија у вечитом међусобном рату.

Религија је анализа, духовност је синтеза.

На србски преведено значи: религија растура и завађа, духовност сабира и мири.

У Новом добу неће бити религија, јер религије припадају Староме добу, добу омаја и опсена.

Ново доба биће Доба духовности.

Религиозан човек је онај који слепо верује, а не зна шта је то у шта верује; док је духован човек онај који зна, те зато и верује у оно што зна.

Духовност се вековима није неговала и развијала у јудео-хришћанским и исламским световима, зато што су и јудео-хришћанство и ислам велики противници сваке духовности.

Те две религије, по својој природи и својему суштаству, одбацују сваки лични, опитни и духовни развој човека.

У јудео-хришћанству и исламу човек мора слепо да верује у догме и ауторитете, а не сме ништа да испитује и истражује, не сме ништа да зна о предмету вере.

У јудео-хришћанству и исламу човек је послушан, понизан и покоран, песнички речено: човек је роб религије.

Духовност човека чини слободним, чини га племенитим и узвишеним, чини га равним боговима, узноси га до звезда и освешћује.

Религиозан човек живи у тамној и магловитој долини незнања, док духован човек обитава на осветљеном и прозрачном пропланку знања – знања о Духу, знања о Суштаству, знања о Битном.