Лирика вечног тренутка

Свака нас ружна мисао – а ружна је свака она мисао која није Мисао о Лепом – вуче надоле, у таму, у каљугу.

Само нас Мисао о Лепом, Мисао о Божанском, Мисао о Суштаственом, Мисао о Битном, гле! уздиже у звездане, светлосне и духовне висине.

Кад год бих писао о србском усуду, о србској несрећи, о србској трагедији, о србској неслози осетио бих како ми пада дух, како потања у неке мрачне и студене оностране светове, осетио бих како копним, сахнем и венем, како губим моћи, губим снагу, губим животну енергију.

Заиста, много се негативних и грозних ентитета, много се паклених, ужасних и језивих астралних вампира и бесова накачило на Србско Биће.

Отуда је међу Србима толико изрода, толико вештачких, хибридних, синтетичких и ентитетских срба (у овом случају се пише малим словом!), тако да Истинско Србство, Истинско Бело Србство, једва опстајава у овоме свету.

Најопаснији напади и удари на Србско Биће Вертикале јесу они који долазе изнутра, из самог србског народа, из самог србског окружења које је дозлабога загађено, запрљано и затровано тако да се, у овоме трену вечности, само Србско Биће Вертикале једва сагледава и назире у гомили тог вековног смећа.

Но, тако је како јесте, и то нико, сем Свевишњег, не може набоље ни за јоту променити.

Стога се, да бисмо сачували себе и своју душу, окренимо према Лепом, Божанском, Племенитом и Дивотном.

Окренимо се према оним Србима и Србкињама који стварају Лепоту, који негују Лепоту и, надасве, који живе Лепоту.

Они су ту негде око нас, посве тихи, скромни, смерни, трпељиви, стрпљиви, смирени, стамени и чрвсти, а скоро нечујни и невидљиви у свету.

Они су, можда, и у нама, само што их још нисмо открили и препознали!

И заиста, да није тих и таквих племенитих, божанских и дивотних Срба и Србкиња што стварају, негују и живе Лепоту над лепотама, овај свет би одавно нестао.