Лирика вечног тренутка

Заиста, не само на Земљи, већ и у Васељени, нема ништа лепше од лепе жене, од лепе човечице.

Ни најлепши мушкарац, уистини, не може се, по лепоти, поредити ни са женом просечне лепоте, а поготову не са женом савршене лепоте.

Жена је врхунац, сама завршица, Божјега Стварања Лепоте.

Ниједно биће на Земљи, и у Васељени, нема тако савршен облик, нема такав склад, нема такву космичку и божанску хармонију, као што лепа и савршена жена има!

Лепа жена, жена савршене лепоте, има све одлике Божанства, Женског Божанства, Женског Космичког и Божанског Начела Лепоте.

Човек видовитог знања, човек који лепу жену посматра и сазерцава са једног вишег космичког и божанског становишта – без посесивности и похотљивости, а уздигавши се изнад приземне страствености и чулоности – откриће у женској лепоти, красоти и дивоти сам врх Савршене Лепоте, сам врх Космичке Симетричности, сам врх Божанске Хармоније унутањих спирала, линија и облина.

Зато се о жени, о савршеној женској лепоти, може говорити, и судити, искључиво са једног вишег становишта, са становишта Божанске Естетике.

Јер, свако сведочење и суђење о жени, о њеној савршеној лепоти, изван становишта Божанске Естетике, јесте банално, приземно, тривијално, несувисло и бесловесно.

Зато што савршена телесна лепота жене подразумева савршенство душе и духа, савршенство како у спољном тако и у унутарњем бићу и суштаству човечице.

Отуда су Древни Ури и говорили: Оно што је Истина у Небу, то је Женска Лепота на Земљи.