Лирика вечног тренутка

Поезију пишем увек у надахнућу.

Реч инспирација не користим.

Тврда је, и не одговора мом унутарњем песничком бићу.

Много ми је ближа и дража праизворна србска реч: надахнуће.

Реч надахнуће долази од речи Дах, а Дах је првобитна србска реч за Дух.

Дух је рођен из Даха.

Песник мора бити надахнут, да би могао да пише и ствара поезију.

Без надахнућа нема ни поезије.

Поезија је једина уметност која се рађа из чистог надахнућа.

Ово запамтите: само је поезија чиста уметност, и само за поезију нема ни школа, ни факултета, ни академија.

Све друге уметности могу да се стварају или са мало надахнућа или без имало надахнућа, и за све друге уметности постоје школе, факултети и академије.

Све друге уметности могу да се стварају из главе, из ума.

Нема поезије, нема песме која није рођена у чистом надахнућу.

А надахнуће је неко чудно, тајинствено и мистично стање песничког стваралачког духа.

То је повезивање с музама, а музе су виле.

Песник мора да се сретне с музама, односно с вилама, мора да се енергетски и духовно повеже с њима пре него што ће почети да записује песму.

Песму не ствара песник, већ је виле испредају кроз песниково срце.

Виле песнику кроз чисто срце дошаптавају поезију коју он записује.

Подразумева се, да песниково срце, у тренутку стварања, мора да буде чисто, ослобођено свих мисли, ослобођено свега нечистог, свега ружног и лошег, да би могао да уђе у вилински свет и да се повеже с вилама.

Кад срце није чисто, кад није празно, тада нема ни надахнућа, нема ни повезивања с музама.

Песник своје срце чисти тиховањем, медитацијом, молитвом.

У тренутку дубоког надахнућа песник није у овоме свету.

Он је само физички присутан овде, али је срцем, душом и духом у неким оностраним вилинским световима.

То су ми посведочили и моји ближњи који би се затекли у мојој соби у тренутку кад сам стварао поезију.

Рекли су ми: лепо си види да си ти само физички присутан у соби, а да је свеколико твоје унутарње биће негде другде, далеко одавде.

У таквим стањима не бих ни видео ни чуо никога од овога света.

Могу да ме питају било шта, ја нисам присутан – нема ме ту где је моје физичко тело.

Надахнуће је најлепше осећање, најлепше стање стваралачког духа.

У том стању нема ничега од овога света, већ је сва лепота, красота и дивота из оностраних вилинских и звезданих светова.

Виле су светлосна, енергетска, титрава, лепршава, флуидна, етерична бића.

Бића што светле, бића што светлуцају попут свитаца.

Виле су женски анђели.

Има доста оних теолога и духовних учитеља који тврде да су анђели бесполни, а то је и став многих цркава.

Ја сам у својим сновима и визијама, на својим астралним (звезданим) путовањима, видео да су анђели полна бића, да постоје мушки и женски анђели.

За поезију, као и за свеколику уметност, задужени су (а то задужење је добивено од Вишњих светова) женски анђели које ми зовемо музама, вилама.

Сваки песник има своју музу, своју вилу, која га прати све време песничког путовања.

Песник је и енергетски и душевно и духовно повезан са својом музом.

Она је његов анђео водич и чувар.

И она је одговорна за његово душевно и духовно узрастање на Земљи.

Веза између песника и музе је мистична.

Између песника и музе постоји платонска, мистична и божанска љубав.

То је чиста етерична, флуидна и прозрачна љубав какве нема на овоме свету.

И сваки је песник, на неки тајинствен и мистичан начин, заљубљен у своју музу.

Јер, да није тога, не би ни поезије било.