Лирика вечног тренутка

Мој отац, расни горштак – који је имао само четири разреда основне школе – говорио би:

Онај ко није кадар да живот свој положи за жену и ђецу, ко није спреман да жртвује свој живот бранећи част своје жене и ђеце, тај не сме ни да се жени!

И још би говорио мој отац, обраћајући се нама, синовима својим, а превасходно мени, зато што сам најстарији:

Можеш ти да завршиш и највеће школе, да учиш и да се образујеш до краја живота, можеш да прочиташ брдо књига, да будеш пјесник, сликар или неки други умјетник, али – знај! – ако ниси у исти мах и ратник, ако ниси одважан и храбар, онда ти је залуду све знање и умијеће, онда си ти нико и ништа!

На ове очеве речи, којих се, изненада, и у трену присетих, ја ни данас, после толико лета, немам шта да додам.