Биљана Гавриловић: ЗАСТАНИ
Ти
што корачаш кроз мисли
и разбијаш тишину глувих дана
што се саплићеш о мртве снове
и луташ слепом улицом надања.
Ти
што кидаш Месец са усана
цепаш ноћ из нечијих недара
и пелином китиш свадбарске кочије
а јад милошћу називаш.
Ти
што усудом зовеш земаљска страдања
а саплићеш се о сопствене слабости
док грал ти стално измиче
и ехом твој глас једини одзвања.
Ти
што вером машеш
а у срце је не стављаш
понизност у бусање претвараш
и образ за аплауз продајеш
Застани…
Није ти дато да сечеш косе
да би блатњаве ноге опрао
ни знамење да би неуке
у хорде своје стављао.
Ни огањ да би у њему
невине жртве палио
и под велом ума и речи
его свој пали хранио.
Јер дрхтаћеш од истог крста
којим си друге крстио
али биће касно тада
јер твој те је Бог напустио.
(02.02.2016.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 